S-e-x Pistols

Jel ih volite? Ja ih bas gotivim! Extra us mi pesme God save the queen, My way, I did no you.... Ma extra su! :D Legends! :D

oo selena ludaco sto lepo ne napisa s** pistols nego si stavila owe zvezdice?????

Hehehhehehe!!!Oni su meni super,nemaju lose pesme!!!!

Ma ja sam stavila s** Pistols ali neko je izmenio u S** Pistols... Ali to je samo naziv grupe... Ali oni su legende!!! Extra!!!!

Rafa 4ever ::

Ma ja sam stavila s** Pistols ali neko je izmenio u S** Pistols... Ali to je samo naziv grupe... Ali oni su legende!!! Extra!!!!

HAHAHAHAHAHAHAAAAAAAAAAAA a chek ti si stavila s** pistols a ono ispalo s** pistols au majku mu...kako je to mogucje???!!
ZEzzAm se nego... ja sam josh kad smo naprawile forum stavila da umesto rechi s** izadju samo zwezzidce, ne zbog owe teme...

kako to?????/

pa lepo--cenzurisane rechi!

Ne slusham ih.

Majko rođena, kako ne izvalih ovu temu? Ja ih obožavam! Omiljeni mi je Sid (rest in peace), ne mogu da prežalim njegovu preranu smrt (iako je to bilo 15 godina pre mog rođenja)...

Ja ih ne slusam...

Meni je isto mnogo zao zbog Sida... Ali on se zabavljao sa onom Nancy narkomankom, ona ga je i navukla na heroin... Inace, nije se mogao pohvaliti nekim zavidim glasovnim sposobnostima..

Meni je Johnny Rotten omiljeni, skroz mi je simpa i nekako mi je skroz punker... Nekkao mu se vidi na licu...

Jel ste gledali film o njima??????

Btw Seki moja sestra je kupila knjigu o Sidu i to bas ono kada smo bili na Zlatiboru,hahahah!!!!!

Nisam gledala! Misliš na film "Sid and Nancy"? Po rečima Johnnyja Rottena, jednog od članova, film ne sadržio 80% prave istine. Mada, ja bih ga odgledala.

Tvoja sestra je kupila knjigu o Sidu? Molim te mi reci kako se zove! Meni je Sid omiljeni i baš me zanima!

Seki, naravno da je Johnny jedan jedinstveni panker, ali meni je Sid... ne znam. Jednostavno mi je on najviše prirastao srcu. Brate, njegova najveća nesreća je što se zaljubio do ušiju u pogrešnu devojku.

E ja ne znam kako se zove knjiga,kada mi dodje sestra sa ekskurzije pitacu je!!!!A film su davali jedno 10000000 puta na TV1000!!!!

E, ja nemam TV1000... Pitaj je za naziv knjige, molim te, biću ti do neba zahvalna!

Ovaj tekst je izašao u časopisu „Huper“ u septembru 2007. godine. Tekst je fantastičan, i preporučujem svim obožavaocima grupe da ga pročitaju. Malo je „poduži“.

S-E-X PISTOLS: 30 GODINA KASNIJE

U knjizi „High Fidelity“ čuveni fiktivni muzički zaluđenik Rob Fleming na prvo mesto liste svojih pet poslova iz snova stavlja: „Novinar NME-a, 1976–1979, jer si u prilici da se motaš oko Pistolsa, Clash, Chrissie Hynde, besplatno nabaviš gomilu ploča i to dobrih“. Tako je Hornby, lakonski i šaljivo, opisao trenutak kada su buka i bes, prkos i stav, krenuli u borbu protiv učmalosti i društvene hipokrizije. Šokantno i bez okolišanja, četvorica ogorčenih tinejdžera drsko su upirali prstom u lažljivi ostrvski establišment, farsičnu kraljevsku porodicu, inertnu omladinu, mediokritete... Kao pravi antiheroji, gladni i pocepani, ni u jednom trenutku nisu prezali da pokažu dosadu, prezir, uzbuđenje ili zgroženost. Iz današnje perspektive, čini se neverovatnim da je neko sa samo četiri singla i jednim albumom uspeo da ako ne da promeni svet, onda sasvim sigurno da ga ozbiljno uzdrma. Izlišno je govoriti o tome u kojoj meri su njihova energija i direktnost, pre nego sviračko umeće, prerasli okvire žanra i doba kome su pripadali. Dovoljno je da bacite pogled na liste relevantnih muzičkih časopisa, naslovne strane bilo koje rok enciklopedije ili pobrojite sve one koje su uzeli gitare u ruke zbog njih. Kao bend, ostali su sveži i nedodirljivi i 30 godina kasnije.

UK U KRIZI...

Sredinom sedamdesetih Englesku je potresala serija štrajkova: ridara, električara, đubretara... Socijalna slika bila je daleko od idealne, dok je na najvećem udaru bila radnička klasa. Kako to obično biva, većina mladih koji nisu imali mogućnost da se upišu na neki od prestižnih univerziteta bili su prepušteni da rade za sitnu platu ili životare po skvotovima od socijalne pomoći. Iscepana odeća, pričvršćena zihernadlama i zakrpama, majice sa ručno ispisanim sloganima u početku su pravljene silom prilika, a tek kasnije promišljeno. Kada se tome pridoda iščašena slika koju su svakodnevno širili mediji, uz muziku koja je bila grandiozno isprazna, patetično komplikovana ili banalno bljutava, nije ni čudo što su klinci osećali da se stvara sve veći jaz između virtuelne stvarnosti i njihove svakodnevnice. Svojim provokativnim izgledom i beskompromisnim ponašanjem i govorom, pankeri su naterali okolinu da primeti ono od čega su svi tako grčevito bežali. Lice sveta koje je zlo, ružno i korumpirano, lice koje mora da se menja. Najglasniji među njima bio je prgavi 19-ogodišnjak iz Londona, Johnny Rotten. Samoproklamovani anarhista je prodornim pogledom i otrovno-inteligentnim izjavama ubadao upravo tamo gde najviše boli, neprekidno izazivajući lavine besa. Tada, kao uostalom i danas, malo ko je bio spreman da čuje i prihvati takvu sliku sveta.

NO FUTURE FOR YOU!

Postoji scena u filmu „24 Party People“ sa koncerta s** Pistolsa u Mančesteru 1976. godine. U Sali je bilo pedesetak ljudi, ali su se tu većinom nalazili budući članovi Buzzcocksa, Joy Division, kao i Adam Ant, Morrissey i Mick Hucknall. Preda duhovitom iskazu (danas pokojnom) Tonyja Wilsona, glavnog protagoniste filma i „kuma“ buduće mančesterske new wave scene, prvo je lokalni poštar, koji će to i ostati, „otkinuo“ i počeo da skače, a zatim su to učinili i svi ostali, osim, razumljivo, Micka Hucknalla. Ali, on je vrlo pažljivo posmatrao Rottenov scenski nastup, razmišljajući o njegovoj harizmi. Kao u slučaju Velvet Underground, kod kojih su gotovo svi koji su kupili njihov prvi album napravili svoj bend, kod s** Pistolsa su svi koji su prisustvovali njihovim ranim nastupima uzeli gitaru u ruke. Ili su makar to poželeli.

U to vreme je harao progresivni rok, na čelu sa Genesis, Yes, Pink Floyd, Emerson, Lake & Palmerom... Dugokose rok gromade su možda punile stadione, ali su tadašnjim klincima bili daleki i beskrajno dosadni. Na drugoj strani obale, Stooges i Ramonesi su već pisali trominutne storije o večitim luzerima, što je na neki način moralo uticati na žustre Ostrvljane. Za neverovatno kratko vreme, Pistolsi su uspeli da vrate rok muziku tamo gde pripada – u male, znojave klubove, i direktni kontakt s publikom. Umesto komplikovanih metafora i zamornih solaža, njihovi nastupi su bili kratki, eksplozivni, sirovi, bučni i sa jasnim stavom. Fanovi i bendovi su se ubrzo izmešali. The Clash, The Damned, The Adverts, Buzzcocks, The Undertones, Sham 69, Stranglers.. samo su neki od glasnogovornika novonastale scene.

NEVER MIND THE BOLLOCKS

Danas se uglavnom ispredaju teorije kako su provokativne izjave Pistolsa, psovke u televizijskim emisijama i zabranjivani nastupi zapravo deo McLarenove smišljene „velike rock’n’roll prevare“, kako bi što više iritirali, a samim tim zainteresovali i široku javnost. Bend je dao svoje viđenje događaja u dokumentarcu „The Filth And the Furry“, a Malcom opet ima svoju verziju. Ali, ostavimo sada to po strani. Senzacionalizam im je otvorio vrata svih engleskih domova i tu sledi ona čuvena priča: roditelji su se zgražavali nad prostaklukom, a tinejdžeri su otkidali. Matorci ionako ništa ne kapiraju. Naravno, to se ne bi desilo da se 28. oktobra 1977. nije pojavio „Never Mind the Bollocks“. Ipak, vratimo se korak unazad.

Gitarista Steve Jones i bubnjar Paul Cook su još od 1972. počeli sa svirkom u nadi da će jednog dana praviti pravi bend. Početkom 1975. pridružio im se basista Glen Matlock, a zatim su u butiku „Let It Rock“ (kasnije preimenovanom u „Sex“) naleteli na Rottena. Ovaj butik u King’s Roadu, koji su vodili bivši menadžer New York Dollsa, „opasni manipulator“ Malcom McLaren i njegova tadašnja devojka Vivienne Westwood, a u kome je jedno vreme radila Chrissie Hynde, ubrzo je postao epicentar gde su se okupljali vodeći akteri londonske pank scene. Tražeći frontmena, Rotten im je upao u oči zbog zeleno ofarbane kose i iscepane majice na kojoj je pisalo „Mrzim Pink Floyd“. Pesma sa džuboksa koju je tom prilikom otpevao bila je „I’m Eighteen“ Alicea Coopera. Uskoro će im se sam McLaren nametnuti kao menadžer, promeniti im ime u s** Pistols i početi da organizuje svirke. Njihov prvi nastup u Saint Martin Colegeu krajem 1975. biće okončan pre nego što su uspeli da odsviraju prvu pesmu. Tako nešto im se nikada neće ponoviti, mada će biti još puno svirki koje nisu uspeli da dovedu do planiranog kraja, čime su obezbedili neophodni kultni sastav. Uskoro je Matlock dobio „šut kartu“, a bendu se pridružio mlađani John Simon Ritchie, poznatiji kao Sid Vicious.

Singlovi „Anarchy In the UK“, kao otvoreni poziv za destrukciju i haos“, a naročito „God Save the Queen“, objavljen na 25-ogodišnjicu vladavine Elizabete II, duboko su uzdrmali tadašnje konzervativce. Njih su pratili upečatljivi omoti – iscepane zastave i kraljica sa prelepljenim očima i ustima (koje je dizanirao Jamie Read). Maksimalno svedeno, na samom albumu nalaze se samo velika crna slova na žutoj pozadini, dok je logo benda u roze-žutoj varijanti. Direktno i nemilosrdno, tu su napali kraljičin fašistički režim („God Save the Queen“), govorili o sebičnosti i nepoverenju („No Feelings“), abortusima („Bodies“), ispraznosti i nevernosti („Pretty Vacant“), korporativnom osvajanju („EMI“)... Takođe, razbili su još jedan od vodećih mitova: nasuprot opštem ubeđenju da pankeri znaju samo dva-tri akorda, Pistolsi će dokazati da zvuče izuzetno čvrsto i precizno i samo prividno pojednostavljeno. Producent Christ Thomas (radio sa Roxy Music, kasnije sa Pulp) u nekoliko navrata je isticao kompetentnost Jonesa i Cooka. Da li ime je oduzeto čuveno No. 1 mesto – ostaće jedna od najvećih r’n’r misterija, ali njihova kratka karijera sa ovih 12 pesama zacementirana je zauvek.

JOHNNY & SID

Dva temperamenta, dve ultimantivne pank ikone. Rotten – uvek žestok i vispren, žilav i otresit. U najkraćem – fantastičan igrač u medijskom cirkusu. Iako su mu roditelji katolici iz Irske, John Joseph Lydon je odrastao u severnom Londonu i vrlo brzo se usprotivio svakom vidu institucione dogme, bilo da je reč o crkvi, školi ili društvu. Kao sedmogodišnjak je „zaradio“ meningitis, koji je ostavio ozbiljne posledice na njegovo zdravlje: delimičan gubitak pamćenja, probleme s kičmom, kao i lošiji vid. Nadimak je, navodno, dobio zbog pokvarenih zuba. Bez obzira na pank svedenost i kad-tad isključivost, Johnny je kroz razne kasnije intervjue i radom u Public Image Limited otkrio svoju naklonost ka dub, rege, pa čak i soul zvuku. Mnoge je iznenadilo da voli krautrock sastav Can. U jeku kontroverzi oko singla „God Save the Queen“, jedna ulična banda ga je napala, zbog čeka ni do dan danas ne može da savije levu šaku i pesnicu i primoran je da drži gitaru na desnoj strani, iako je levoruk.

Sa druge strane, Sida Viciousa (pravo ime John Simon Ritchie) često su opisivali kao povučenog i stidljivog momka, nasuprot buntovnom mangupu kakvim se javno prikazivao. Kao mali ispoljavao je određene muzičke tendencije, ali mu je život uz majku ovisnu o heroinu vrlo rano ispisao tragičnu putanju. Bio je Rottenov drugar, a dobio je nadimak po njegovom hrčku koji je ujedao za prste. Takođe, smatra se da je izmislio „pogo“ (skakanje u mestu), jer u klubovima nije bilo dovoljno prostora za bilo kakve manevre. Prethodno strastveni fan Pistolsa, ali i bubnjar sastava The Flowers of Romance i Souxsie and the Banshees, zamenio je Matlocka kada je ovaj odlučio da ode zbog raznih nesuglasica unutar benda. „Izgledao je fantastično, ali nije umeo da svira“, govorio je McLaren. U svakom slučaju, na nastupima Sidovo pojačalo je utišavano, dok su na snimcima njegove partije preuzimali Jones ili Matlock. Mnogo pre priče o Kurtu Cobainu i Courtney Love, njegova turbulentna veza sa Nancy Spungen punila je novinske stupce sve do samog tragičnog kraja. Sid je preminuo 2. februara 1979. sa nepune 22 godine, zauvek ostavši zapamćen kao lepi, samodestruktivni pank heroj.

SIDOVA OPROŠTAJNA PORUKA – „We had a death pact. I have to keep my half of the bargain. Please bury me next to my baby. Burry me in my leather jacket, jeans and motor cycle boots. Goodbye“

KRAJ

Poput tempirane bombe, Pistolsi su se raspali usred katastrofalno isplanirane američke turneje, nešto manje od tri meseca nakon objavljivanja albuma. U čuvenoj sali Winterland u San Francisku, Rotten je simbolično otpevao Iggyjevu „No Fun“, stavivši završnu tačku. Ponovo su se okupili 1996. u okviru šestomesečne „Filthy Lucre“ turneje, da bi, kako je Rotten ironično primetio, „konačno maznuli pare“. Prošle godine trebalo je da budu uvršćeni u Rock and Roll Hall of Fame, što su u svom stilu odlično odbili, jer im „nije mesto među tim fosilima“. Početkom leta Rotten, Jones i Cook ponovo su snimili „Pretty Vacant“ za video igru „Skate“ najavivši mogućnost živih nastupa oko Nove godine. Panj nije mrtav – živeo pank!

ŠTA SE DESILO POSLE?

1) John Lydon (glas) – odmah nakon raspada Pistolsa, formirao je uticajni postpank sastav Public Image Limited (1978–1993). Bio je jedini konzistentni član. Napisao je autobiografiju: „Rotten – No Irish, No Blacks, No Dogs“.

2) Steve Joens (gitarista) – nakon Rottenovog odlaska 1978. godine, peva u singlu „Silly Thing“ (1979). Kada su se Pistolsi konačno raspali, formirao je sastav The Professionals zajedno sa Paulom Cookom i Andyjem Allenom. Snimili su album „I Didn’t See It Coming“ (1981), a raspali su se godinu dana kasnije.

3) Glen Matlock (basista) – pošto je bio izbačen iz Pistolsa, Glen je formirao grupu The Rich Kids. Napisao je knjigu adekvatnog naziva „I Was A Teenage s** Pistol“, sarađivao sa Hunterom, Johnnyjem Thundersom i Primal Scream. Trenutno je u grupi Slinky Vagabond.

4) Paul Cook (bubnjevi) – osim što je bio u sastavu The Professionals, Paul je takođe sarađivao sa Edwynom Collinsom i Vicom Godardom.

(„Huper“, septembar 2007)

Hvala za clanak Joansie!

Meni je jako zao sto je Sid tako rano umro, ako se ne varam imao je oko 21 godinu... Inace, toliko je bio navucen, da su ga nekoliko veceri pre smrti dovezli u bolnicu, a on je sebi ziletom na grudi urezao: ,,I need dop" Strasno koliko droga unisti coveka... nazalost to je bio slucaj sa Sidom...

Znam, strašno... Jeste umro sa 21 godinom, rođen je 1957, a umro 1979, ali nije doživeo 22. rođendan. O, Bože, kako mi je krivo!

Strašno je šta droga učini čoveku, ali to je, nekako, sastavni deo rock'n'rolla. A to je užasno. Toliki geniji muzike umrli su od droge, od side i od drugih raznih užasa... A Sid... Iako je umro 15 godina pre nego što sam se ja rodila, ne mogu da prežalim to što se desilo. Ne samo da mi je drag, nego mi je bio baš sladak!

I, da, za članak - nema na čemu! Toliko mi se dopao da sam morala da ga prekucam...

Jao, danas sam na VH1 videla spot "God Save the Queen"... Mislim, jeste da sam ga gledala jedno milion puta pre toga, ali sam se baš obradovala i počela da pevam (u prevodu, da se derem) s Johnnyjem, baš sam se uživela u pesmu! A onda je moja sestra uletela u sobu i rekla mi: "Šta se dereš, da l' si normalna?" E, draga moja, uz Pistolse se ne može mirno i tiho...